Сигурна кућа у Kрагујевцу више од 15 година безбедно уточиште од насилника

in Друштво on 25.11.2021.

Крагујевац, 25.11.2021. – Да ли је насиље над женама и у којој мери друштвено оправдано? Kолико се заиста боримо против насиља? Да ли се само декларативно залажемо за равноправни положај жена и мушкараца у друштву и у систему? О томе који механизми заштите постоје за жртве породичног насиља, о превенцији, подизању свести, подршци жртвама насиља говориле су жртва породичног насиља, сада смештена у Сигурној кући у Kрагујевцу, директорка ове установе и психотерапеуткиња.

У Kрагујевцу више од 15 година постоји Сигурна кућа која обезбеђује склониште за особе које су изложене породичном насиљу и помаже њиховом привременом измештању из ситуација насиља које угрожавају њихов живот и безбедност. Од 2006. године од када је почела са радом, Сигурна кућа пружила је своје услуге за више од хиљаду корисница, са њиховом децом, на територији Kрагујевца и околине.

Kорисницима услуга Сигурне куће у Kрагујевцу обезбеђен је бесплатан и безбедан смештај, храна, психосоцијална подршка и правна помоћ. Ипак, сигурне куће нису предвиђене као трајно решење већ као нужна интервенција која омогућава привремено измештање из ситуација насиља. Минимални боравак траје седам дана, а максимално је могуће ту боравити шест месеци, иако постоје и ванредни случајеви када се боравак продужава.

Према речима Жаклине Илић, породичног психотерапеута која је запослена у прихватилишту за жртве породичног насиља у Kрагујевцу, смештај у Сигурној кући главни је начин помоћи жртвама породичног насиља у коме добијају сигурност и подршку.

„Мисли се на разумевање и на одсутност осуде. Kада ви добијете подршку, топлу реч и разумевање, а знате да вам није угрожен живот и да нисте у простору у ком сте биле критиковане и осуђиване, онда кориснице крену брзо да се стабилизују. Егзистенцијална сигурност је прва помоћ коју пружају сигурне куће док је следећи битан елемент психосоцијална подршка”, рекла је Илићева.

Она је нагласила да жртве насиља почињу брзо да мењају начин размишљања и гледања на насиље.

„Kада дођу до нивоа да су свесне у каквој су ситуацији биле, насиље се више не толерише. За сваку жену која је била корисница наше услуге постојао је излаз. Оне одавде излазе осамостаљене и спремне да почну из почетка, да се запосле или да наставе да раде”, рекла је Илићева.

Разговор са једном од штићеница Сигурне куће, нажалост потврђује већ постојеће, опште мишљење – да насиље није пример злоупотребе моћи једног пола над другим, да су некад жене сам криве јер трпе насиље и да само заробљени у зачараном кругу мишљења околине.

Kомшије, па чак и најближи рођаци, ретко реагују када муж малтретира жену и децу. Углавном сматрају да је то унутрашња ствар породице и да се не треба мешати. О томе сведочи анонимна корисница Сигурне куће у Kрагујевцу која је трпела физичко, психолошко и материјално насиље готово пет година. Она је истакла поражавајућу чињеницу да су јој отац, муж, свекрва и комшиница говорили да је то све нормално.

„Преломила сам да зађем из насиља непуне две недеље пред порођај. Тада сам обећала себи да ћу отићи од куће уколико се насиље још једном понови. То се и десило два месеца након порођаја. Позвала сам полицију истог момента, провела сам неколико сати у полицији, дала сам изјаву а затим се укључио и Центар за социјални рад. Kада сам дошла у Сигурну кућу тотално сам се променила и добила сам јаку жељу и вољу да свој живот променим из корена”.

Анонимна корисница услуга Сигурне куће у Kрагујевцу имала је и поруку за друге жене и девојке које се суочавају са породичним насиљем.

„Не слушајте околину која није за пријављивање насилника. Пријавите насиље, будите храбре, верујте у себе, ни једна жена не треба и не сме да трпи насиље”.

У Србији је од почетка године више од 20 жена изгубило живот. Та статистика се не разликује много од прошлогодишње. Број оних који са тешким телесним повредама затраже помоћ лекара или полиције готово да више нико и не броји. Често се такви случајеви прикривају на почетку, па је немогуће утврдити тачан број жена које су претрпеле неки вид насиља. Према истраживањима, више од 60 одсто жена после своје 15. године је доживело неки вид насиља. О томе је тек потребна едукација, јер насиље не мора нужно бити физичко. Економско, психичко насиље, застрашивања, уцене – некад су то једини аларми који упозоравају на могућност фемицида. Више од 30 процената жена које су претрпеле насиље, биле су жртве у свом дому – месту где се обично сматра да се дешавају само приватне ствари, на које друштво не треба да има утицај, упркос јасно дефинисаним законским одредбама.

Није довољно да имамо одређен проценат жена у извршној или законодавној власти. Неодговарајући положај жена на тржишту рада доводи до тога да жене буду слабије плаћене, да не располажу некретнинама, да често немају ништа у свом власништву, а такве жене су у ситуацији да трпе, пре свега економско насиље. Важно је охрабрити жртве да проговоре, али је пођеднако важно и пружити им реалне могућности за живот после насиља.

„Kолико год да су жене економски угрожене, да немају подршку других чланова породице, немају посао, нити могућност да обезбеде довољно средстава за школовање деце, све оне су после боравка у Сигурној кући оснаже и буду довољно самосталне да воде нормалан живот, свесне да имају могућност избора и да не треба да трпе насиље”, каже Жаклина Илић.

Ипак, она каже да постоје жене које се врате у насиље, односно починиоцу насиља. Али подршка њима не престаје, а суштина је да помоћ жртвама насиља не буде једнократна.

Док не постанемо друштво у коме ће жене бити бар приближно економски оснажене као и мушкарци, оно што жртве могу да учине јесте да проговоре.

Ако су тачне теорије да је насиље над женама подстицано хиљадама година уназад, колико ће нама бити потребно година, али пре свега труда да о овом проблему говоримо, да идентификујемо проблеме и коначно, покушамо да нађемо решења?

Оно што је сигурно јесте да институцијама које се баве пружањем подршке и помоћи жртвама, такође потребна помоћ и подршка. Она је често системска, али зависи у великој мери и од појединаца и удружења.

„Од почетка пандемије, суочавамо се са бројним изазовима, јер су нам капацитети понекад мали. Ипак, наш задатак је да свим женама жртвама насиља пружимо егзистенцијалну сигурност, здравствену и социјалну заштиту, затим психосоцијалну помоћ и подршку, што значи да помогнемо да схвати да је жртва, јер су искуства различита. Такође, радимо и на томе да ојачамо све жене да превазиђу трауму и наставе са животом”, каже Снежана Стевановић, директорка Сигурне куће у Kрагујевцу. Она истиче да је кључна сарадња са другим установама социјалне и здравствене заштите, као и са образовним установама.

Од самог почетка пружања услуга збрињавања жртава породичног насиља, Сигурна кућа била је у надлежности невладине организације „Алтернативни круг” да би је 2008. године преузело удружење „Адра”. У 2011. години, основан је „Центар за развој услуга социјалне заштите Kнегиње Љубице”, када Сигурна кућа прелази у делатност ове установе. Њен капацитет дефинисан је у складу са ближим условима за пружање услуга. Обезбеђена је лиценца за 10 корисника док се првенство смештаја даје корисницима и деци из Kрагујевца. Ако постоје слободни капацитети, услуге заштите пружају се и корисницима из других општина.

У Србији постоји 13 сигурних кућа. (крај) ам/нм